Skip to content
2. avgusta 2011. / opusstelarum

Hvatanje i otpuštanje

Jedna dokumentarna emisija o životinjama prikazivala je kako hvataju majmune:

Stave neki svetlucavi predmet u šuplje stablo, koje ima otvor dovoljan da se ruka usko uvuče unutra. Majmun uvuče ruku, zgrabi predmet i stisne ga u šaku. Ali, avaj, stisnuta pesnica ne može da izađe kroz uzani otvor. I jednostavno mu priđu i uhvate ga.

Isto se dešava sa našom svešću. Stisne nešto grčevito i ne pušta. Najčešće je to emocija. Ona opterećujuća. Ili odnos, veza sa nekom osobom. Bolno je, ali ima prizvuk poznatog. A poznato je blisko. Tako se „hvataju majmuni“.

No, onaj koji shvati da će prestati da boli ako se usudi da otpusti, da prestane grčevito da se hvata za to nešto što ga boli, nalazi se pred novom dilemom: da li treba otpustiti nadu u promene ili otpustiti emociju ili osobu koja je bolna?

14. jula 2011. / opusstelarum

Građenje kule od snova

Ja sam kreator sopstvene stvarnosti. Moj um je instrument kojim kreiram.

Ali, moj um ide uvek nekoliko koraka ispred mene, gradeći potencijalne mogućnosti buduće realnosti. Kao sluga, kao verni lovački pas, uvek je ispred mene i njuška za novom lovinom, za novim isksutvom i novim uzbuđenjem.

Verujem svom slugi – umu, uvek do sada mi je donosio kvalitetnu lovinu ili kvalitetne plodove, pa mu tako verujem i kada mi nudi obećanja i mogućnosti boljitka.  On samo nanjuši dobar ulov i ja svu svoju snagu i stremljenje usmerim ka obećanom. Usmerim svoju nameru ka obećanom uživanju.

Tako se grade kule od snova.

A kada se sruše, jer nikada nisu imale realnu osnovu, nikada se ne setim da pravog krivca uhvatim „za grlo“, već krivca tražim u spoljašnjim okolnostima ili drugim ljudima… Božjoj volji… karmi… sasvim svejedno. Um, kao glavni krivac, nastavlja da mi donosi nova obećanja i  ja mu i dalje verujem…. nastavljajući da gradim kulu od snova na nepostojećim temeljima…

19. juna 2011. / opusstelarum

Razumevanje

Susrećemo jedni druge i jako nam je važno da uspostavimo međusobni odnos. Prirode odnosa mogu biti razne, od simpatije do fascinacije, a ono što pokušavamo da stvorimo je dobar odnos. Odnos protkan ljubavlju bilo kog intenziteta.

Reč koja definiše prirodu odnosa je – razumevanje.

„Razumem te“… reč koja otvara svest sagovornika, koja mu daje odobravanje i ohrabrenje za nastavljanje komunikacije, rečima ili ličnom energijom, svejedno.

Razumevanje je proces spoznavanja stvarnosti oko nas. Naše lično razumevanje uvek je bazirano na ličnom viđenju stvarnosti. Određena reč nosi određeno značenje, određena situacija nosi određenu ličnu reakciju. Sve to možemo zahvaljujući svesti koju imamo, razumu koji je fokusirana lična svest.

Sve se prelama kroz lično viđenje.

Da li se zaista razumemo, ma koliko verovali u to?

18. juna 2011. / opusstelarum

Nemir

Uzburkalo se, uzrujalo, uznemirilo… a meni ne preostaje ništa drugo do li da posmatram. Bez objektivnog uzroka ono suštastveno bi da se pokrene, da se ispolji.

Kad se pojavi nemir tragam za načinom da ga smirim. Kada sam smirena dosađujem se u besmislu vapeći za nemirom. I tako… iz ciklusa u ciklus.

Ne opiri se

Ne opiri se
kada suze navru ti na oči
i koža postane teška
od nemira,
ni kada horde anđela
i demona
počnu da gamižu
po tvom telu
dok zmija vatrena se budi
urlikom vulkana.
Neka te premere mravi
i premreže pauci
ne opiri se
tražeći nemiru ime.
Reč nema smisao
i nije uteha
ni spas
jer imenom Božjim ne možeš
dozvati Boga na uzglavlje.
29. aprila 2011. / opusstelarum

Priroda stvarnosti


Stvarnost je sasvim lična stvar. Zasniva se na ličnom uverenju i što je uverenje čvršće to je i stvarnost stvarnija.

Svet koji vidimo jednostavno je odraz naših ličnih verovanja. Ona često nisu saglasna jedno s drugim, no svako verovanje ima svoju sopstvenu istinitost kada se razmatra samo za sebe, a retko kada čovek preispita sva svoja verovanja da bi odbacio nesaglasna i postigao harmoniju sam sa sobom.

Kada mislimo da se razumemo među sobom, to jednostavno znači da imamo približno istu sliku stvarnosti, ne znači da isto doživljavamo neku stvar ili događaj. Tek se ovlaš dodirujemo verovanjem, kao mehurići od sapunice. Možemo da se vidimo ali ne možemo da znamo unutrašnjost onog drugog. Samo je možemo naslutiti, ponovo na podlozii naših ličnih uverenja.

Apsolutna stvarnost lišena je bilo kakvih zabluda, svedena je na činjenice, ali onda nestaje emotivni doživljaj koji daje punoću stvarnosti koju imamo, bilo ona lepa ili ružna. Uživanje u osećaju emotivne ispunjenosti, pozitivne ili negativne – svejedno, dozvoljava sklad nesaglasja koji sačinjava svakodnevnicu. Osećaji nam daju utisak ličnog postojanja, lične stvarnosti i njene neprikosnovenosti.

Dodirujemo se ličnim utiscima o stvarnosti kao mehurići od sapunice koji se prelivaju na svetlosti.

19. aprila 2011. / opusstelarum

Da li postoji apsolutna istina?

Skoro da na svetu nema čoveka koji laž ne doživljava kao ličnu uvredu. Svi traže istinu. A mogu li da je pronađu?

Postoji li apsolutna istina ili ona zavisi od našeg ličnog shvatanja i prihvatanja stvarnosti?

Svako ko traži istinu neka se prvo zapita može li da podnese njenu težinu.

15. aprila 2011. / opusstelarum

Darivanje

Imamo nepresušnu potrebu za darivanjem sebe drugima u bilo kom obliku. Iza spoljašnje forme naučenog ljubaznog krije se istinska potreba za otelotvorenjem jastva koje se ogleda i preliva raznolikom potrebom za iskazivanjem. I uvek je taj neko, taj drugi, pokretač samim svojim postojanjem. Osećamo potrebu da zablistamo unutrašnjim sjajem, da se prikažemo u svoj svojoj blistavosti. I nema ničeg lošeg u tome, sve dok to lično prikazivanje ne postane samo sebi cilj, dok druga osoba ne postane bezlična publika od koje se očekuju povremeni aplauzi.

Blistavost, kada je obostrana i uzajamna, donosi osećaj ushićenja i čiste radosti koja nema povoda. Svi izvori inspiracije pretvaraju se u vrcave vodopade, u dragulj sa bezbroj faceta.

Greh nastupa kada se ovaj osećaj proglasi za zaljubljenost, kada se svede u suvoparne okvire razuma. Kada davanje postane trgovanje, kada konvencije preuzmu vođstvo i kada lovac postane plen.

Greh nastaje kada darivanje postane prinuda.